Moj bivši dečko-moj najbolji prijatelj
Da me je neko pre dve godine pitao da li verujem u prijateljstvo posle raskida, odgovorila bih da ne. I nisam verovala, ali stvarno... Najviši stupanj komunikacije bio bi: "Ćao!"
A jednog petka sve se promenilo...
Izašla sam sa dve drugarice (inače rođene sestre) i njihovim, to ne znaju ni one same kako, bratom. Veče je bilo, ne može gore i kada sam se pomirila da činjenicom da ću se smoriti do kraja došlo je do jednog zanimljivog poznanstva. Dečko nije bio od onih za kojim se okreće ceo grad ali je imao ono nešto. Reč po reč to veče, pa sledeći dan, pa sledeći... i na kraju završimo nas dvoje u vezi koja je trajala skoro dve godine. Za te dve godine saznali smo sve edno o drugom, znala sam mu svaki pogled, pokret, znala sam kako diše, znala sam SVE.
Prešla sam preko njegove prošlosti, znala sam svaku mrlju iz nje i ni jednog trenutka nisam pomilila da ga ostavim, da pobegnem od njega. Nikada nisam insistirala da mi priča o nečemu o čemu ne želi, kada je došao trenutak da ga saslušam i podržim u njegovoj sadašnjoj odluci, to sam i uradila, a šta sam drugo i mogla kada sam ga volela. Da izbrišem nešto što se već dogodilo, to ne mogu.
Posle godine dana veze sve se promenilo, više nije bilo onih izliva nežnosti i ludosti koje smo svakodnevno radili. Sledećih vremenski period proveli smo u vezi više kao prijatelji,valjda nas je povezivala navika. Kada smo shvatili da nema smisla da lažemo jedno drugo o našoj "idealnoj" vezi, rešili smo da krenemo dalje, svako na svoju stranu, barem što se ljubavi tiče. Nije bilo suza, teških reči i tome slično.
Danas oboje imamo veze, koje ne znamo koliko će da traju, ali znamo da neše prijateljstvo hoće još dugo, dugo... Često se čujemo, pričamo o svemu što nas muči, ponekad se prisećamo naše veze, ali se nikad nećemo vratiti njoj.
4 Komentari |
0 Trekbekovi